ПВЦ поливинилхлорид

Поливинилхлорид има слабу стабилност на светлост и топлоту. Он ће се разградити да би се произвео хлороводоник на температурама изнад 100 степени или изложен сунчевој светлости дуже време, а даље аутокаталитичко разлагање ће изазвати промену боје и смањење механичких својстава. У практичним применама, стабилизатори се морају додати да би се побољшала термичка и светлосна стабилност, избор стабилизатора је кључ његовог квалитета и безбедности.

Разлика између меког и тврдог ПВЦ-а је присуство или одсуство пластификатора. Меки ПВЦ садржи пластификаторе. Обично се користи за подове, плафоне и површине коже, а има лоша физичка и механичка својства.

Чврсти поливинилхлорид (ПВЦ-У) нема додатог пластификатора и обично се користи за прављење цеви. Највише коришћене су дренажне цеви и електрична кућишта. Цеви од ПВЦ-У се углавном не спајају врућим топљењем, већ се спајају лепком.

Горе наведено представља неке уобичајене пластике које се користе за прављење цеви. Поред наведених материјала, постоје и други материјали, али они нису у широкој употреби. Најважнији су горе наведени материјали.